Sejo i Alfa

Kad je reč o kružnim trkama jedan od najboljih vozača 70ih godina bio je Sead Alihodžić, polularni Sejo.
Svi pamte njegove nastupe za volanom Alfa Romea, jedan je od prvih vozača iz Jugoslavije koji je na ovim prostorima nastupao sa tom markom automobila.
Njegovo prvo pojavljivanje u ovom automobilu bilo je 1971. godine u rentiranoj alfi 2000 GTAm.
Alfa je bila rentirana kod "Auto Delte", sportskog odeljenja Alfa Romea koje se bavilo pripremom automobila za trke. Sead se pojavio u najačoj klasi preko 1600ccm gde je sa istim modelom nastupao i Drago Regvart. To su bile jedina dve alfe u klasi koje su se ravnopravno nosile sa do tada neprikosnovenim bmw alpinama.
 Pored problema sa alfom Sejo uspeva da sezonu privede kraju i završi na 3. mestu u generalnom plasmanu.

Letnja Liga 1971

Kragujevac 1971

Split 1971

  Posle izvezene i za njega neuspešne sezone, Sejo se rešava da promeni auto, 2000 GTAm je vraćena u Italiju a nabavljena "nova" 1300 GTAJ od italijanskog tjunera Balducija.
Tu alfu je pre Seada vozio italijan Alberto Pono, mehaničar u alfi koji je zajedno sa Santinom Balducijem radio na pripremi tog auta za italijansko prvenstvo.
Posle promena homologacije Pono više nije mogao da nastupa sa tim autom u Italiji zbog troškova ulaganja u motor i ostale detalje koji su pratili tu izmenjenu homologaciju i rešava da proda auto koji tako i završava kod Seada.
Početkom ove godine sam stupio u kontakt sa gospodinom Ponom, poslao mu neke fotografije Seadove alfe i on se seća nekih detalja kao i da je Sejo dolazio kod Balducija i njihove saradnje. Takodje me je povezao i sa Santinom Balducijem od kog nažalost nisam mogao da izvučem neke preciznije informacije sem da pamti Seada kao jednog od najboljih Jugoslovenskih vozača i da se seća zajedničke saradnje.
Tako je Sejo došao do novog automobila 1972 godine, nastupa u klasi do 1300ccm i osvaja naslov prvaka te godine ispred Marjana Kulundžića.

Balduzzi 1300 GTAJ

 1973 Sejo nastavlja da nastupa sa istim autom ali uz dosta problema opet osvaja treće mesto u generalnom plasmanu. Beleži samo jednu pobedu u Kraljevu.
1974 godine Regvart dovozi novi auto, fiat 128 sc koji Seadu zadaje dosta muka. Regvart pobedjuje na prvoj trci ali na sledecoj Sejo uzvraća udarac.
 Na trećoj trci šampionata, a prvoj "letnje lige" na Ušću, posle guranja i kontakata na stazi tokom trke došlo je i do fizičkog obračuna izmedju njih dvojice posle trke zbog čega zaradjuju suspenziju od 6 odnosno 12 meseci zabrane trkanja u šampionatu Jugoslavije. Time je ova sezona za Seada bila završena pre kraja.

 1975 godine propušta prvu trku zbog još uvek važeće kazne ali na ostalim trkama uspeva da pobedi i stigne do druge  titule prvaka Jugoslavije i pored prigovora na ispravnost njegove alfe posle trke u Slavonskoj Požegi.
1976. godine  Sead kreće da se takmiči sa formulom 2 u šampionatu Evrope i time je posle punih 5 godina završena njegova karijera nastupa za volanom Alfa Romea.

Bobo Ćetković

Slobodan Bobo Ćetković, crnogorski automobilista u svet auto trka ušao krajem 60ih godina. Karijeru započeo sa fićom i mini morisom da bi kasnije kupio i jedan bmw 1800 sa kojim je nastupio na nekoliko relija.
Automobil sa kojim je postigao najviše uspeha u karijeri bio je reno 8 gordini kupljen od Jovice Palikovića sa kojim je Jovica nastupao na reliju Monte Carlo.
Motor od 1300ccm sa četiri karburatora mogao se vrteti i do 8300 obrtaja, u adekvatan prnos automobil je moga da postigne brzinu i preko 200km/h.
Bobo je sa tim automobilom nastupao dve godine i beležio odlične rezultate.
Na trci Kotor-Njeguši dugoj 20 kilometara postavio je rekord staze koji ni kasnije nije oboren.
Trka Jadranskog kupa koju su organizovali italijani 1972. godine, vožena je duž jadranske obale na relacijama Dubrovnik, Herceg Novi, Kotor preko Njeguša i Cetinja do Bara, gde se medju 135 takmičara mahom italijanskih, pojavilo i 34 iz Jugoslavije.
 Bobo je osvojio tri pehara, za prvo mesto u generalnom plasmanu, prvi u klasi i prvi medju inostranim takmičarima, to mu je bio možda i najznačajniji uspeh u karijeri.
Italijani su bili oduševljeni njegovim nastupom, jedan od brzinaca mu je bio i poništen jer se sumnjalo u njegovu regularnost obzirom da je Bobo bio ubedljivo najbrži sa prosečnom brzinom  od preko 100km/h. Kada je brzinac ponovljen Bobo je opet bio brz da je stigao i takmičara koji je startovao ispred njega. Posle te trke Italijani su mu uputili poziv da učestvuje na reliju u Bariju medjutim kako je poziv bio prosledjen crnogorskom savezu isti nije ni stigao do Boba koji je za to saznao tek posle 10ak dana kad je reli već prošao. Navodno tadašnji savez kao ni njegov sekretar nisu imali para da pošalju prijavu nazad u Italiju pa zbog toga nije ni obavestio Boba.
 Taj dogadjaj je Boba odvojio od trka, ogorčen onim sto se desilo odmah je prodao svoj gordini i tako se završila njegova trogodišnja karijera u auto trkama.
Tokom te tri godine osvojio je 33 pehara a 1972. je proglašen najboljim sportistom Crne Gore.

"letnja liga" 1972

VII. YU Rally

Održan 1973 godine u organizaciji auto kluba "Akademac" i bodovan za šampionat Evrope i Jugoslavije. Ukupna dužina relija 2519km sa 14 specijalinih ispita dužine 144km.
Reli je kretao iz Hrvatske preko Bosne i Hercegovine do Srbije tj Beograda gde je i bio cilj. Vožen na različitim podlogama, asfalt, makadam, kocka, dosta loših i zahtevnih etapa i brzinaca pa su ga neki baš zbog toga smatrali najtežim relijem u Evropi.
Na startu se pojavile 72 posade, od favorita za generalni plasman bili su Pinto i Donatela Tominz u fiatima 124 abarth, Atila Ferjancz u renou 12, Čubrikov u reno alpini a od naših Petar Kolić u bmw-u i Jovica Paliković u renou 12 gordini.

Automobili fiat 124 Pinta i Donatele Tominc, renoi 12 Ferjanca i Čubrikova na Tašmajdanu

 U prvom delu relija trebalo je preći 1268km i 6 brzinskih ispita. Od Poreča do Rijeke voženo je po makadamu preko Učke gde je vožen prvi brzinac u dužini od 7km gde Pinto ima najbolje vreme ispred Donatele i Palikovića.
Zatim se išlo preko BiH gde je "otpalo" već 20 posada.
Pitno na jednoj od etapa oštećuje vešanje na svom fiatu i kasni 14 minuta pa pada na 11 mesto u generalnom plasmanu. Preko teških puteva u Bosni stiže se do Tare gde je vožen drugi brzinski ispit dužine 23km. Još 8 posada se nije pojavilo na tari tako da startuju samo 44 automobila. Opet Pinto ima najbolje vreme ispred Donatele i Ferjancza. Paliković je imao problema sa autom i vozio sa probušenom gumom na ovom brzincu. Od naših posada na ovom brzincu najbolji je bio Vučković u škodi na 6. mestu a iza njega Kolić(bmw 2002) i Tatalović u escortu.
Treći brzinac "Karan" dužine 4km po makadamu opet dobija dvojac Pinto i Tominc u izvanrednim fiatima 124 abart, treći je Jelinek u škodi.

Jelinek škoda 120 s

 Četvrti i peti brzinci Tara i Karan opet bez promena u plasmanu. Šesti brzinac i prvi po asfaltnoj podlozi vožen je na Avali. Poredak Pinto, Ferjanc, Tominz, Jelinek, Kolić, Kolev, Tatalović, Srnski, Živanović i Milanov u zastavama 101 koje nisu mogle biti bodovane za šampionat Evrope vec samo za domaći šampionat jer nisu bile još uvek homologirane u Evropi. Ovim poretkom i brzincima je završen i prvi deo 7. YU relija, ukupno je završilo 34 posade.

Bmw-i Kolića i Vrhoveca

 Drugi deo relija se sastojao od 8 brzinaca voženih na Divčibarama, Goliji, Kopaoniku, Goču, Brzeću i Avali.. Startuje samo 16 posada za šampionat Evrope od toga dve jugoslovenske, Kolić u bmw-u i Matošević u serijskoj "bubi" 1300 iznajmljenom od rent a car agencije sa dodatim rol barom i halogenkama za noćnu vožnju.
Kolić beleži 5. mesto na prvom brzincu na Divčibarama ali ubrzo ima problema sa menjačem pa smanjuje tempo. Matoševićev najbolji rezultat bio je 7. i 8. mesto na brzincima Brzeće i Avala.  Motor Pintovog fiata nije izdržao uspone na Kopaoniku tako da on ispada iz trke pa je konačni poredak na kraju relija je izgledao ovako:

Donatela Tominz (fiat 124 abarth)
Atila Ferjanc (reno 12 gordini)
Jaroslav Jelenek (skoda 120 s)
Egon Kulmbaher (wartburg 353)
Kalfrid Weigelt (wartburg 353)
Eberhart Asmus (trabant 601)
Stojan Kolev (reno 12 godini)
Petar Kolić (bmw 2002ti)
Ivica Matošević (vw 1300)

Donatela Tominz

Atila Ferjancz

Grobnik 1982

U organizaciji AMD INA iz Rijeke, pod nazivom "INA Delta 5" vožena je 6. i poslednja trka šampionata Jugoslavije na kružnim stazama na Grobniku.
Nastupilo je 83 takmičara u četiri klase.

U najslabijoj klasi do 785ccm borba za naslov prvaka vodjena je izmedju timskih kolega, članova "AMD Zastava" Jožefa Šiklošija, Predraga MIlićevića i Slavka Miljkovića.
Trku je najbolje iskoristio Milićević pobedivši posle ispadanja Miljkovića i Šiklošija i tako postao prvak države za 1982. godinu. Poredak u klasi do 785ccm na kraju trke bio je: Milićević, Stevanović, Lončar, Baračkov...

U klasi do 1150ccm grupa 1 takodje nije bilo rešeno pitanje prvaka.
Nastupilo je 19 zastava 101 a vozači Radiša Žurka i MIlun Vesnić su se borili za osvajanje šampionaske titule.
Žurka  je posle kontakta sa Ljubišom Milenkovićem, timskim kolegom Vesnića, na početku trke morao da odsutane i tako titulu prepusti Milunu Vesniću članu "Jugoauta".
AMD Zastava je u ime Radiše Žurke pisala prigovor na nesportsku vožnju Milenkovića ali je prigovor odbijen tako da je Vesnić postao prvak na kružnim i brdskim trkama.
Poredak u klasi na kraju ove trke bio je: Milenković, Vesnić, Mirić, Djelmaš, Blanuša, Jović...

Tihomir Filipović trijumfovao je u klasi do 1150ccm grupe 2 za volanom vw pola, ali i bez te pobede njegovo pitanje šampionaske titule je već bilo rešeno, ovom pobedom je samo potvrdio dominaciju u klasi.
Iza njega su ostali Rajko Vlah, Drago Regvart, Žarko Bauman i Mario Delmoro.

U klasi "slobodne formule" bilo je samo 7 vozača.
 Trku je poveo Djani Šverko ispred Finžgara i Jerančića. Pred sam kraj trke Jože Finžgar uspeva da pretekne Šverka i pobedi sa 3 sekunde prednosti vozeći prosečnom brzinom od 153km/h. Treći je bio Jerančić ispred Zvonimira Blažuna.

Milivoje Božić

Rodjen 1923 godine, bio član Titove pratnje i prvi Srbin sa Grand Prix licencom za formulu 1.
Karijeru započeo u  bmw-u 328 iz 1938 godine kog je vozio četiri godine dok auto bukvalno nije počeo da se raspada i više nije bio za trke.
Kako nije mogao da ostavi trke posle tog bmw-a Milivoje se oprobao i u motociklizmu. Kupio je neki polovni bmw sa prikolicom i odmah osvojio vicešampionsku titulu 1957 godine.
1958 godine dobija porše 1500 RS ili 550 Spyder kako je još nosio oznaku,  koji je po nekim pričama naknadno i specijelno napravljen za njega obzirom da je cela serija od 30 komada bila unapred rasprodata. Glavni "krivac" za kupovinu tog automobila  bio je prof. Mihajlo Borisavljević (kasnijie profesor na mašinskom fakultetu u Beogradu) koji je studirao u Berlinu zajedno sa Ferdinandom Poršeom i najverovatnije najkvalitetniji i najcenjeniji stručnjak za motore i automobile sa naših prostora.  Njemu je bila poverena misija pregovora oko kupovine tog sportskog poršea za Milivoja Božića. Takodje stoji i priča da je lično Tito kupio i poklonio taj auto Božiću jer mu je ovaj spasao život u jednoj saobraćajnoj situaciji.
Kada je porše stigao bio je čudo od trkačkog auta u to vreme, 1500ccm 135 konja i lagana i aerodinamična karoserija obećavali su rezultate.

Milivoje Božić porsche 550 spyder

U početku je bilo problema sa automobilom, na prvoj trci u Opatiji ostao je bez kvačila ali su ubrzo krenuli uspesi. Pobeda na trci u Budimpešti mu je donela posebno priznanje za atraktivnu vožnju.
1959. godine Božić dobija pozive iz inostranstva da nastupa na Evropskim takmičenjima.
Prva trka te godine je bila u Monci. Obzirom da nije imao pomoć Jugoslovenskog auto saveza Božić je za ovu trku morao da se snadje i sam obezebedi gume koje su mu bile neophodne za ovu trku. Iz svog džepa je izdvojio 60.000 lira za nove gume a obzirom da je na trku išao sa suprugom i mehaničarem morali su da se snadju za hranu i spavanje jer više nisu imali novca.
Milivoje je odvezao samo pet krugova na treningu i izašao sa staze kako bi sačuvao gume za trku, mnogima nije bilo jasno kako neko ko vozi porše nema para za gume ali na žalost bilo je tako. Trku je završio na trećem mestu.
Bitna trka te godine je bila u Insbruku na kojoj je Milivoje morao da da sve od sebe kako bi se pokazao u najboljem svetlu i možda tako sebi obezbedi egzistenciju u ovom sportu i bude primećen od strane nekih bitnih ljudi vezanih za auto sport tog vremena.
Njegov porše je bio već dve godine star, motor spreman za reparaciju kao i ostali elementi ali Božić se nije predavao, vozio na granicama izdrzljivosti automobila i po cenu "crkvanja" motora trku završio na drugoj poziciji iza Fogela u tada novijem i jačem poršeu ali i ista takva dva automobila ostavio iza sebe.
 Posle trke šef trkačkog odeljenja poršea mu je prišao i upitao ga šta je od prepravki radio na svom autu kad se tako dobro plasirao na šta je Milivoje odgovorio sa osmehom rekavši da nije ništa radjeno i da su u Jugoslaviji delovi za takav automobili gotovo nemogući za pronaći.
Posle sedam dana je iz poršea stiglo pismo u kome su još jednom pohvalili Božićevu vožnju i ponudili mu da svoj auto dotera kod njih na besplatnu reparaciju.
Sledeće dve godine Božić je nastavio da vozi istim tempom, 1961 godine je morao da odveze pet obaveznih trka kako bi stekao plasman u 10 najboljih u Evropi i tako sebi obezebedio licencu za formulu 1.
Na poslednjoj trci u Salcburgu Božić je na treningu izleteo i slupao svoj porše. Kad se već pomirio sa tim da je sve završeno sto se ove tke i plasmana tiče, od jednog Austrijanca dobija delove koje treba da spakuje na svoj automobil kako bi sutra mogao da učestvuje na trci. Cele noći se radilo na autu i spasavalo sta se spasti moze tako da je sutra ipak uspeo da se pojavi na trci i završi na 5. mestu sto mu je bilo dovoljno za plasmanu u 10 najboljih na kraju sezone.
Tako je i stekao grand prix licencu koja mu je uručena u Cirihu 1961 godine i time postao prvi Jugosloven sa ovom licencom.
Kada se činilo da je njegova Evropska karijera tek počela i da će se tek redjati uspesi Božić je napustio automobilizam bar neko vreme.
 Njegov porše, u prilično lošem stanju posle udesa, auto moto savez je kasnije prodao italijanskom kolekcionaru, tačnije zamenili su ga za neki fiat 850.

Milivoje Božić pored svog poršea, Klagenfurt 1960

Božić i Čarls Vogele, Kalgenfurt 1960

 Božić je 70ih godina opet krenuo u takmičenja ali ovoga puta na domaćoj sceni, prvo sa fićom a zatim i zastavom 101 i nastavio da redja uspehe. Karijeru je završio u jednoj zastavi 101 radjenoj u Nemačkoj kod Hermana za grupu 2 ali ipak taj automobil nije mogao da se nosi sa konkurencijom u klasi i time je trkačka karijera Milivoja Božića definitivno završena.
Milivoje Božić preminuo je 1991 godine.

Milivoje sa osvojenim peharima i priznanjima